Crkveno venčanje u Srbiji: Sve što treba da znate o troškovima, proceduri i pravilima

Crkveno venčanje za mnoge parove predstavlja najvažniji i najsvečaniji deo proslave ulaska u brak. Pored građanske ceremonije, koja ima pravnu snagu, crkveni obred daje duhovnu dimenziju zajednici dvoje ljudi. Međutim, put do oltara često je ispunjen pitanjima, nedoumicama i ponekad i iznenadenjima, posebno kada su u pitanju troškovi i procedure. Ovaj članak ima za cilj da rasvetli sve aspekte crkvenog venčanja u Srbiji, od finansijskih obaveza do verskih pravila, pomažući budućim mladencima da se što bolje pripreme za ovaj važan korak.

Troškovi crkvenog venčanja: Koliko zapravo košta?

Jedno od najčešćih pitanja koje muči parove je finansijska strana crkvenog venčanja. Razgovori na forumima i iskustva mladenaca pokazuju da ne postoji jedinstven odgovor. Troškovi značajno variraju od crkve do crkve, od parohije do parohije, pa čak i od sveštenika do sveštenika.

Uglavnom, troškovi se mogu podeliti na nekoliko stavki:

• Taksa za crkvu (zakup prostora): Ovo je iznos koji se plaća crkvi za obavljanje obreda. U popularnim beogradskim crkvama, poput Ružice ili Crkve Svetog Marka, ova taksa može iznositi od 4.000 do 8.000 dinara. Ako se par ne venčava u svojoj parohijskoj crkvi, ova taksa je obično nešto viša.
• Prilog svešteniku: Ovo je iznos koji se daje svešteniku koji obavlja ceremoniju. Za razliku od takse za crkvu, za koji se ponekad dobija priznanica, prilog svešteniku je često stvar dogovora i "dobre volje". Iskustva parova pokazuju da sveštenici često imaju neku vrstu "tarife", koja se kreće od 5.000 do čak 11.000 dinara, a ponekad i više. Neki sveštenici to otvoreno kažu, dok drugi ostavljaju da im se da "koliko ko može". Često se očekuje da kumovi takođe daju svoj prilog, po 1.500 do 2.000 dinara.
• Hor: Ako par želi da ceremoniju prati hor, to je dodatni trošak. Cena hora varira, ali se obično kreće od 7.000 do 10.000 dinara. Mnogi koji su izabrali ovu opciju ističu da hor ceremoniji daje posebnu duhovnu i svečanu dimenziju i da svaki dinar vredi.
• Pribor za venčanje: Par treba da obezbedi određene predmete potrebne za obred: četiri voštane sveće, belo platno (peskir) koje se stavlja pod noge mladenaca, pehar (ili čašu) za vino i crno vino. Komplet se može kupiti u crkvenim prodavnicama, a cena se kreće oko 2.000 do 5.000 dinara, zavisi od kvaliteta i dekoracije. Mnogi parovi odlučuju da dekorisu sveće i platno sami, što može biti jeftinije i ličnije.

Kada se sve sabere, ukupni trošak crkvenog venčanja u većem gradu lako može dostići i preći 20.000 dinara. Ovo iznenađuje mnoge parove, koji se pitaju da li je uopšte moralno naplaćivati verski obred. S jedne strane, crkva i sveštenici imaju troškove održavanja, a sveštenici često nemaju fiksne plate. S druge strane, mnogi smatraju da su neki iznosi preterani i da dovode u pitanje duhovnu prirodu samog čina.

Kao što je jedan korisnik foruma primetio: "Strasno je iz pera tolikog vernika videti poredjenje konobara i svestenika... Treba nekako da se stane na put bezobrazluku pojedinih svestenih lica, ali da opet postoji mogucnost da neko ko nema novca a zeli da se krsti, venca... u crkvi, sahrani bliznjeg svog uz opelo moze to i da uradi."

Procedura i priprema: Korak po korak do crkvenog venčanja

Organizacija crkvenog venčanja zahteva određenu proceduru. Etape su sledeće:

1. Izbor crkve i zakazivanje termina: Ako želite popularnu crkvu, potrebno je da je zakazujete i do godinu dana unapred, posebno za vrhunac sezone venčanja (maj, jun, septembar). Par treba da kontaktira crkvu i proveri dostupnost termina. Važno je napomenuti da se venčanja ne obavljaju tokom postova (Božićnjeg, Uskršnjeg, Petrovdanskog i Gospojinskog), kao ni na neke velike praznike. Postoje izuzeci, ali za to je potrebna posebna dozvola episkopa.
2. Predbračni ispit: Ovo je sastanak sa sveštenikom na kom se daju lični podaci, pokazuju krštenice i upoznaje se sa tokom ceremonije. Na ovom sastanku prisustvuju mladenci, a po pravilu i kumovi. Sveštenik upisuje potrebne podatke u crkvene knjige, objašnjava simboliku obreda i postavlja pitanja kao što su: "Da li svojom slobodnom voljom i dobrovoljno pristajete da stupite u sveti brak?" Neki sveštenici ovaj deo vrše vrlo svečano, dok su drugi neformalniji. Ponekad se naplaćuje i simbolična taksa za ovaj čin (npr. 2000 dinara).
3. Krštenice: Oba mladenca i oba kuma moraju biti kršteni. Krštenice se izdaju u crkvi gde je osoba krštena, a cena izdavanja je oko 300-500 dinara. Ako neko od mladenaca nije kršten, mora se pre venčanja krstiti. Ako je kršten u drugoj hrišćanskoj denominaciji (npr. katoličkoj), obično je potrebno obaviti obred miropomazanja (krizme) u Pravoslavnoj crkvi pre venčanja.
4. Dan venčanja: Na dan venčanja, par treba da donese pribor (sveće, platno, vino, pehar). Ceremonija obično traje između 20 i 45 minuta, zavisno od sveštenika. Nakon završetka obreda, svešteniku se daje koverta sa prilogom, koju obično preda jedan od kumova ili roditelja.

Pravila i prepreke: Kada crkveno venčanje nije moguće?

Pravoslavna crkva postavlja određena pravila za sklapanje braka:

• Vreme posta: Kao što je pomenuto, venčanja se ne obavljaju tokom četiri velika posta. Ponekad se može dobiti blagoslov episkopa za venčanje u post u izuzetnim okolnostima, ali to je retko.
• Utorak i četvrtak: Prema strogim crkvenim pravilima, venčanja se ne obavljaju ni utorkom i četvrtkom (kao danima pre jednodnevnih postova). Međutim, ovo pravilo se danas često ne poštuje striktno, posebno u gradovima.
• Vera mladenaca: Oba mladenca treba da budu krštena. Pravoslavna crkva priznaje krštenje drugih hrišćanskih crkava, pa tako katolik može da se venča u pravoslavnoj crkvi, pod uslovom da se saglasio da se deca vaspitavaju u pravoslavnoj veri. Međutim, za brak sa pripadnikom nehrišćanske vere potrebna je posebna dozvola.
• Kumstvo: Kumovi takođe moraju biti kršteni. Postoje slučajevi gde sveštenik nije dozvolio da kum bude katolik, iako je to u principu prihvaćeno. Najbolje je unapred proveriti stav svog sveštenika.
• Zadušnice: Venčanje je moguće na dane kada se slave zadušnice, iako neki ljudi iz sujeverja to izbegavaju. Crkveno gledano, to nije greh.

Da li je crkveni brak dovoljan?

Važno je napomenuti da u Republici Srbiji crkveni brak nema pravnu snagu. Država priznaje samo građanski brak sklopljen pred matičarem. Stoga, par koji želi da ima sva prava i obaveze koje donosi brak (nasleđivanje, penzija, medicinsko odlučivanje) mora da se venča i u opštini. Crkveno venčanje je isključivo verski čin.

Kao što je jedna korisnica foruma istakla: "Samo pomislite... situaciju da ste vi ili vas partner u bolnici i da je neka ozbiljna stvar u pitanju. Ako niste venčani, neće vas pustiti da udjete jer, zaboga, vi niste član porodice, pa makar imali 5oro dece. To je strašno, ali tako je."

Manastiri kao alternativa?

Neki parovi se odlučuju za venčanje u manastiru. Iskustva su podeljena. U nekim manastirima ne postoje fiksne tarife, već se daje prilog prema mogućnostima, što mnogi smatraju ispravnijim. Međutim, neki manastiri ne obavljaju venčanja uopšte ili imaju drugačija pravila. Uvek je najbolje direktno kontaktirati manastir i proveriti uslove.

Zaključak: Lični izbor i duhovna suština

Na kraju, odluka o crkvenom venčanju je lični izbor svakog para. Za neke, to je neizostavan duhovni korak, blagoslov zajednice pred Bogom. Za druge, to je lepa tradicija ili čak samo formalnost. Bez obzira na motiv, dobro je biti informisan.

Iako finansijski i administrativni aspekti mogu da ometu idilu, važno je zapamtiti suštinu: venčanje je svečani trenutak koji označava početak zajedničkog puta. Kao što je jedan korisnik rekao: "Meni je crkveno venčanje najbitniji deo tog dana... taj čin nam mnogo više znači od svega ostalog."

Pažljivim planiranjem, direktnom komunikacijom sa crkvom i sveštenikom, kao i jasnim određivanjem budžeta, parovi mogu da umanje stres i usmere pažnju na ono što je zaista važno - ljubav i zajedništvo koje slave na dan svog venčanja.