Realnost Advokatskog Pripravništva: Izazovi, Troškovi i Nepravda

Put od diplomiranog pravnika do samostalnog advokata pun je prepreka, nesigurnosti i, često, ogorčenja. Dok se sa strane advokatura čini kao prestižna i profitabilna profesija, stvarnost za mnoge pripravnike je daleko od te slike. Priča o advokatskom pripravništvu u Srbiji je priča o visokim troškovima, nejednakim pravilima i često teškim radnim uslovima koji ostavljaju mlade pravnice bez iluzija.

Troškovi upisa: Barijera za "obične smrtnike"

Jedan od najvećih šokova za mnoge pripravnike jeste visina troškova upisa u imenik advokatskih pripravnika. Dok u Beogradu godišnja članarina iznosi 1.200 dinara, što se može smatrati podnošljivim, u nekim regionalnim komorama, poput Advokatske komore Kragujevca, zahtev se meri u stotinama evra. Kandidati se suočavaju sa zahtevom za 500 evra, koji se mora platiti odmah ili na rate, pod pretnjom brisanja iz imenika ukoliko se obaveza ne izmiri u roku od četiri meseca.

Ovaj iznos je neshvatljiv za većinu mladih ljudi koji tek stupaju na tržište rada, posebno uzimajući u obzir da su dve godine pripravničkog staža uglavnom neplaćene ili slabo plaćene. Šokantnija je činjenica da se, prema iskustvima sa foruma, deca advokata i sudija suočavaju sa znatno nižim troškovima, što otvara pitanje diskriminacije i zatvaranja profesije za unutrašnji krug. Kako jedan pripravnik primećuje: "Žele da u ekonomskom pogledu onemoguće bavljenje advokaturom svima izuzev svojoj deci."

Pravni okvir ili samovolja komora?

Pravni osnov za ove naknade je nejasan. Zakon o advokaturi ne određuje konkretne iznose za upis pripravnika, već tu nadležnost prepušta statutima pojedinačnih advokatskih komora. Međutim, u statutu Komore Kragujevca, koji se navodi u diskusijama, nigde se eksplicitno ne pominje cifra od 500 evra. Ovo dovodi do pitanja legalnosti takvih zahteva. Da li se radi o pokriću stvarnih administrativnih troškova, ili je to proizvoljna naknada koja služi kao dodatni izvor prihoda za komoru?

Presuda Ustavnog suda iz 2014. godine, iako se odnosila na troškove upisa advokata (5.000 evra), daje važne smernice. Sud je ocenio da takvi troškovi moraju biti zasnovani na stvarnim i objektivnim kriterijumima, a ne delovati proizvoljno, jer u suprotnom postaju nezakonito ograničavajući uslov za ostvarivanje prava na rad. Logika bi trebalo da važi i za pripravnike, posebno kada se radi o sumama koje su enormne u odnosu na njihov finansijski status.

Svakodnevna borba: Volontiranje, niske plate i izrabljivanje

Troškovi upisa samo su vrh ledenog brijega. Suštinski problem leži u modelu pripravničkog staža. Iako je formalno obavezan, on se često svodi na period neplaćenog ili simbolično plaćenog rada. Mnogi pripravnici rade mesečima bez ikakve nadoknade, uz obećanja da će "znanje biti nagrada" ili da će se plata pojaviti kasnije. Radno vreme često prelazi zakonskih 8 sati, a o slobodnim vikendima i praznicima nema govora ako "nešto mora da se odradi".

Iskustva variraju. Neki pripravnici imaju sreće da nalete na mentore koji ih zaista podučavaju i vode kroz predmete, omogućavajući im da pišu podneske i idu na ročišta. Drugi pak završe u kancelarijama gde su zaduženi isključivo za administrativne posle, "ubacivanje predmeta u računar" ili, u najgorem slučaju, za telefonsko uznemiravanje dužnika u izvršnim postupcima, što je posao koji nema veze sa sticanjem pravničkog znanja.

Plate, kada postoje, su često na nivou minimalca. U manjim mestima se mogu naći ponude od 25.000 do 30.000 dinara. Čak i u Beogradu, u nekim većim kancelarijama koje traže visoke kvalifikacije (engleski jezik, poznavanje specijalizovanih oblasti), početne plate se kreću oko 30.000 do 40.000 dinara, što je teško dovoljno za samostalan život u prestonici.

Notari i javni beležnici: Alternativa sa svojim zamkama

Kao alternativa advokaturi, mnogi pravnici okreću se ka javnobeležničkoj profesiji. Međutim, i tu čekaju izazovi. Iako su plate često stabilnije i neposredno veće nego kod advokata (početne oko 35.000 dinara, sa prijavom od prvog dana), rad se često svodi na šablonske, repetitivne poslove poput overa potpisa i vođenja ostavinskih postupaka, što može biti zamorno i nezadovoljavajuće za nekoga ko želi dinamičniji pravnički posao.

Štaviše, priče o izrabljivanju nisu retke ni ovde. Pripravnici se suočavaju sa dugim radnim vremenom, nadzorom putem kamera i očekivanjem da rade prekovremeno bez adekvatne naknade. Jedno iskustvo opisuje kako je principal odbio da prijavi pripravnika za polaganje zakletve, tražeći od njega da "crnči besplatno mesec dana" uz obećanje da će možda kasnije biti prijavljen na minimalac.

Da li pravosudni ispit išta rešava?

Položen pravosudni ispit se često doživljava kao sveta grail i konačni cilj. Međutim, u praksi, njegova vrednost je relativna. On jeste formalni uslov za upis u advokatsku komoru i za određene pozicije u državnoj upravi, vojsci ili policiji, ali nije garant posla.

U privatnom sektoru, poslodavci često traže konkretno iskustvo u određenoj oblasti (npr. radno pravo), a ne samo diplomu i pravosudni. U pravosuđu, gde bi teoretski trebalo da bude najcenjeniji, zapošljavanje je opterećeno političkim i stranačkim vezama, a konkursi su često formalnost. Kao što jedan sagovornik kaže: "U ovoj zemlji se bave i oni sa dugogodišnjim zatvorskim kaznama, a neće jedan pripravnik koji se izleteo." Bez veze, šanse za zaposlenje u sudstvu su minimalne.

Ženska perspektiva: Advokatura i porodica

Za žene koje se upuštaju u advokaturu, izazovi su još veći. Ne postoji sistem podrške za one koje planiraju porodicu. Otvaranje samostalne kancelarije, a zatim ostvarivanje prava na porodiljsko odsustvo predstavlja gotovo nemoguću logističku i finansijsku zagonetku. Država zahteva da sve obaveze budu izmirene da bi se otvorilo porodiljsko, a prihodi mladih advokata su nestabilni i zavise od naplate honorara, koja često kasni mesecima. Ovo stavlja žene u nepovoljan položaj i primorava ih da biraju između karijere i porodice, ili da se oslanjaju na finansijsku podršku partnera.

Kuda odavde? Nema lakih odgovora

Situacija je mračna, ali nije beznadežna za sve. Ključ uspeha, koliko god to klisej zvučalo, čini se da leži u kombinaciji strpljenja, upornosti i mreže kontakata. Oni koji uspeju da prežive početne godine i izgrade svoju klijentelu, bilo kroz preporuke, specijalizaciju ili rad u odredenoj niši, mogu da ostvare solidan prihod.

Međutim, sistem kao takav je bolestan. Advokatske komore, koje bi trebalo da štite dostojanstvo profesije i interese svojih članova, često deluju kao zatvoreni klubovi koji štite interese establišmenta i stvaraju barijere za nove. Nejednaki uslovi za "svoju" i "tudu" decu, astronomski troškovi i ćutanje većine na ovakve prakse srozavaju ugled cele profesije.

Promena mora da dođe odozdo. Kao što je jedan korisnik foruma predložio, potrebno je "razglasiti na sva zvona", podizati svest, pisati udruženjima koja se bave unapređenjem advokature i, u krajnjem slučaju, podnositi tužbe. Dok god se problemi ćute i trpe, nema ni pomaka. Realnost advokatskog pripravništva je ogledalo šire društvene i ekonomske krize, a njen prevazilaženje zahteva kolektivnu svest i hrabrost da se suočimo sa nepravdom unutar sopstvenih redova.